U decembru 2016. godine usvojen je novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici da bi se odgovorilo na potrebu prevencije nasilja i unapredili koordinacija i saradnja, odnosno odgovornost nadležnih službi. Postavlja se pitanje kako će izgledati njegova primena nakon 1. jula ove godine kada je ovaj zakon stupio na snagu, kaže Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.

Fotografija: Pixabay

Fotografija: Pixabay

Tekst je sastavni deo jedanaestog broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.

UVOD

Zakon je svojim rešenjima trebalo da ispuni standarde koje je postavila Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, koju je Srbija ratifikovala krajem 2013. godine. Najvažnije oblasti i načini zaštite žrtava predviđeni u novom Zakonu jesu uvođenje hitnih mera zaštite, procene bezbednosnih rizika, specijalizacije nadležnih profesionalaca, jedinstvene i centralne (elektronska) evidencije nasilja u porodici, kao i uvođenje kaznenih odredaba u slučaju neprimenjivanja ili opstruiranja primene zakona.  

Primena Zakona odložena je za šest meseci kako bi se obavila propisana obuka i pripremila prateća dokumenta. Tokom ovog perioda neki pokazatelji ukazivali su na to da se mogu pojaviti izvesne teškoće prilikom njegove primene. Na primer, nije predviđena multisektorska obuka, u policiji je obučen mali broj izvršilaca (oko 450 službenika za celu Srbiju), podzakonski akti (obrasci i pravilnici) izrađeni su u poslednjem momentu, a propisana evidencija podataka o slučajevima nasilja u porodici nije uspostavljenja do početka primene Zakona.

Važno je praćenje primene zakona

Zakonom je predviđeno formiranje Saveta za suzbijanje nasilja u porodici kako bi se pratila njegova primena i poboljšali koordinacija i delotvornost prilikom zaštite žrtava. Ovaj mehanizam je uspostavljen u julu 2017, ali se čini da to nije dovoljno za praćenje operativnog nivoa aktivnosti.

Nedostatak elektronske evidencije o prijavljenim slučajevima nasilja i preduzetim merama zaštite (u policiji, osnovnim javnim tužilaštvima, osnovnim sudovima i centrima za socijalni rad) ne samo da usporava jednostavan i brz uvid u relevantne podatke u vezi sa konkretnim slučajem već ozbiljno otežava efikasno praćenje postupanja nadležnih službi i primenu Zakona.

Nezavisno praćenje primene zakona

Autonomni ženski centar (dalje AŽC) dobio je poziv od Ministarstva pravde da učestvuje u radu Saveta za suzbijanje nasilja u porodici, ali je doneta odluka da se primena Zakona nezavisno i redovno prati, a da se zapažanja i predlozi dostavljaju Savetu i stavljaju na uvid javnost. Iz tih razloga od Republičkog javnog tužilaštva, Ministartva unutrašnjih poslova i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zatražene su informacije o primeni Zakona u periodu od 1. do 30. juna 2017. godine (na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja). Podatke o traženim informacijama dostavilo je samo Republičko javno tužilaštvo (dalje RJT).

Ministartvo zaduženo za socijalna pitanja obavestilo je AŽC da traženi podaci nisu predmet izveštaja o radu koje dostavljaju ustanove socijalne zaštite, te da ne raspolažu traženim podacima. Navedeno je da će to Ministartvo razmotriti mogućnost da obaveže ustanove da dostavljaju i informacije o postupanju u skladu sa zakonom, što je neobično kada imamo u vidu da je vođenje takve evidencije obavezno. Ministarstvo unutrašnjih poslova nije dostavilo odgovor na zahtev AŽC-a za dobijanje informacija od javnog značaja.

Uspešan početak primene zakona

U junu 2017. godine razmatrano je najmanje 2430 slučajeva nasilja u porodici. U medijima se navodi broj od 2626 hitnih mera koje su bile u nadležnosti policije (odnosno 910 mera za udaljenje nasilnika iz stana i 1716 mera zabrane stupanja u kontakt sa žrtvama). U gotovo polovini razmatranih slučajeva nasilja u porodici nadležni zamenici javnih tužilaca podneli su predloge za produženje hitnih mera (1212 predloga). Najveći broj tih predloga sud je usvojio (1174 predloga). Iz medijskih izveštaja saznajemo i da su prekršajni sudovi „za mesec i po dana primene Zakona izrekli 117 kazni zatvora zbog kršenja hitnih mera, ali i dve novčane kazne i jednu opomenuˮ. Na osnovu tih podataka moglo bi se zaključiti da je primena Zakona uspešno započeta.

Takođe, RJT izvestilo je i da su u prvom mesecu primene Zakona održana 203 sastanka grupe za koordinaciju i saradnju, kao i da je izrađeno 597 individualnih planova zaštite i podrške žrtvi (što čini četvrtinu broja razmatranih slučajeva nasilja u porodici). Međutim, podatak o broju tužbi za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici (Porodični zakon), koje su po službenoj dužnosti podnela osnovna javna tužilaštva (dalje OJT), nikako ne ohrabruje. Podneto je ukupno devet tužbi, a podnelo ih je samo jedno tužilaštvo - OJT Zrenjanin.

Koga bi trebalo (posebno) pratiti i zbog čega

I ovako ograničen broj dostupnih podataka omogućava nam da izdvojimo važna pitanja o radu nadležnih državnih organa u skladu sa zakonom. Pored pohvale svima koji su ozbiljno pristupili primeni novog Zakona, vrlo je važno dalje pratiti trendove i obezbediti prenos dobrih praksi. Trebalo bi insistirati na tome da sva OJT dostave odgovarajuće podatke RJT (što nije bio slučaj za jun) kako bi ukupni brojčani podaci bili tačni, a procene odnosa između pojedinih podataka precizne i pouzdane.

Iako bi tek kvalitativna analiza pokazala da li su u svakom slučaju izrečene odgovarajuće mere, Savet za suzbijanje nasilja u porodici trebalo bi da proveri zašto nedostaju podaci iz određenih OJT-a i da, u skladu sa zakonom, eventualno razmotriti odgovornost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca za nepostupanje u predviđenim rokovima.

Može se primetiti da broj predloga za produženje hitnih mera značajno varira u odnosu na broj razmatranih slučajeva nasilja u porodici - u rasponu od 10% pa do više od 80% (što samo delimično zavisi od ukupnog broja razmatranih slučajeva nasilja). Mali je broj tužilaštava koja su imala više od 100 razmatranih slučajeva nasilja u jednom mesecu (samo Prvo i Drugo OJT Beograd, OJT Kikinda, OJT Jagodina, OJT Pančevo i OJT Zrenjanin 93 slučaja). Neka su imala neočekivano mali broj razmatranih slučajeva nasilja (na primer, OJT Novi Sad, Subotica, Srenska Mitrovica, Šabac, Novi Pazar) ili izrazito mali broj (OJT Niš). Mali broj predloga za produženje hitnih mera bio je u tužilaštvima u Pančevu, Kikindi, Rumi, Bečeju, Trsteniku (ispod 20%), a izrazito mali u OJT Novi Pazar, Odeljenje Sjenica (ispod 10%). Čini se da bi trebalo pohvaliti kriterijume po kojima su odluke o produženju hitnih mera zaštite donosili u tužilaštvima u Kraljevu, Aranđelovcu, Požarevcu i Leskovcu. Savet za suzbijanje nasilja u porodici mogao bi da proveri koji su razlozi za postojanje navedenih razlika i da, po potrebi, pošalje odgovarajuća uputstva.

Imajući u vidu da je podnet izrazito mali broj tužbi za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici prema Porodičnom zakonu, trebalo bi ispitati koji je razlog takvog postupanja i uputiti instrukciju svim grupama za koordinaciju i saradnju u vezi sa ovlašćenjima organa starateljstva i javnog tužilaštva (čl. 284). Ne bi trebalo izgubiti iz vida da su i ove mere dugoročno gledano preventivnog karaktera, te da su važne u svim slučajevima kada nema elemenata krivičnog dela, kada se vodi krivični postupak ili kada učinilac ima krivičnu osudu.

Ko je (sve) dobijao hitne mere

U dostavljenoj tabeli možemo uočiti da je broj razmatranih slučajeva nasilja u porodici u pojedinim OJT manji od broja predloga za produženje hitnih mera. Ovaj podatak bi mogao da ukaže na to da svi slučajevi prijavljenog nasilja nisu upućivani na razmatranje grupi za koordinaciju i saradnju ili da je veći broj članova porodice dobio hitnu meru. Informacije „sa terenaˮ koje su dostupne AŽC-u govore o tome da se ponegde hitne mere donose i za žrtvu nasilja. To ukazuje na ozbiljno nerazumevanje pojave nasilja u porodici. Istovremeno, to je destimulišuća i potencijalno opasna intervenciju u odnosu na žrtvu nasilja. Ovu bi pojavu svakako trebalo pažljivo ispitati i preduzeti odgovarajuće mere kako bi moguća negativna praksa bila odmah prekinuta.  

Izostajali su i koordinacioni sastanci

Na osnovu dostupnih podataka jasno je da sva OJT nisu održala predviđeni broj sastanaka za koordinaciju i saradnju (zakonska norma predviđa najmanje jedan sastanak u 15 dana). Neka okružna javna tužilaštva nisu izvestila RJT o broju koordinacionih sastanaka (Ub, Mionica, Sombor, Loznica, Petrovac na Mlavi i Pirot), a pojedina su održala samo jedan sastanak (Veliko Gradište, Novi Pazar, Odeljenje Sjenica, Prijepolje, Odeljenje Priboj, Lebane, Vladičin Han i Kuršumlija). Smatramo da broj sastanaka za koordinaciju i saradnju ne bi trebalo da bude u vezi sa brojem (novo)prijavljenih slučajeva nasilja u porodici, jer Zakon predviđa da se na sastancima razmatraju i svi slučajevi nasilja u porodici koji nisu okončani pravosnažnom sudskom odlukom, kao i slučajevi kada treba pružiti podršku žrtvama drugih krivičnih dela iz ovog zakona (čl. 4) i kada tužilaštvu treba predložiti mere za okončanje sudskih postupaka.

Ostale preporuke Savetu za suzbijanje nasilja u porodici

Atonomni ženski centar podseća Savet da bi pod hitno morala da bude izrađena i uspostavljena elektronska evidencija o slučajevima nasilja u porodici, u skladu sa zakonom. Iako nije eksplicitno navedeno, minimalni standard za evidencije u ovoj oblasti predstavljaju podaci o vrsti nasilja, polu i tipu relacije/odnosa između žrtve i učinioca. Bez tih podataka ne možemo da zaključujemo o rodnim karakteristikama pojave, što je jedno od njenih ključnih obeležja. Takođe, tek bi postojanje elektronske evidencije omogućilo svim zainteresovanim stranama da efikasno prate primenu Zakona.

Smatramo da bi bilo korisno ispitati (na slučajnom uzorku) koje su mere zaštite i podrške žrtvama planirane u individualnim planovima i u kakvom su odnosu sa principom bezbednosti žrtve. Bilo bi važno utvrditi koliko je žrtava nasilja učestvovalo u izradi svog individualnog plana zaštite i podrške. Takođe, korisno bi bilo znati i da li su na sastanke grupe za koordinaciju i saradnju pozivane druge ustanove, službe i organizacije, uključujući u to i specijalizovane ženske organizacije za pružanje podrške ženama sa iskustvom nasilja u partnerskom i porodičnom kontekstu, kao i kakva su iskustva te saradnje.

Autonomni ženski centar će nastaviti da mesečno prati primenu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici jer je važno da se postigne stalno korišćenje predviđenih mehanizama i preventivna upotreba hitnih mera, te da se obezbedi ujednačena zaštita žrtava na teritoriji cele države i dosledna primena Zakona.